PRIČA ZBOG KOJE ĆETE ZAPLAKATI, ali koja će vas naučiti šta zaista znači “dok nas smrt ne rastavi”

Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena postavljala večeru, uzeo sam je za ruku i rekao: “Moram ti nešto reći”.

 

Sela je i jela u tišini. Primetio sam bol u njenim očima. Odjednom nisam znao kako da otvorim usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim.

 

– Želim razvod – rekao sam smireno.

 

Nije izgledala iznervirano mojim rečima, nego me tiho upitala: “Zašto?”

 

Izbegavao sam njeno pitanje. To ju je razljutilo. Bacila je pribor za jelo i počela da viče na mene: “Ti nisi čovek!”

 

Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htela da sazna šta se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više voleo. Samo sam je žalio!

 

S dubokim osećajem krivice, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 odsto udela u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda pocepala na komadiće.

 

Žena koja je 10 godina svog života provela sa mnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao da povučem šta sam rekao jer sam voleo Ivanu. Počela je da plače preda mnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsedala nekoliko nedjelja, činila se sada čvrščom i jasnijom.

 

Sledeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio da spavam.

 

Ujutro mi je dala svoje uslove za razvod: nije htela ništa od mene, ali je trebalo da odložimo razvod mesec dana. Zahtevala je da se u tih mesec dana oboje trudimo da živimo normalno koliko god je to moguće.

 

Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mesec dana i nije htela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo. Ali imala je još jedan zahtev – htela je da se prisetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega venčanja. Zahtevala je da je u tih mesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vrata.

 

Mislio sam da je totalno poludela, ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivim, pristao sam na njene čudne zahteve.

 

Rekao sam Ivani kakve uslove žena postavila za razvod. Glasno se nasmijala i rekla da misli da je to apsurdno.

 

– Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom – rekla je prezrivo.

 

Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo delovali nespretno. Naš sin je tapšao iza nas i vikao: “Tata drži mamu u naručju!”

 

Te reči su me pogodile. Od spavaće do dnevne sobe pa do vrata, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla: “Nemoj našem sinu govoriti za razvod”.

 

Klimnuo sam glavom, pomalo uzrujan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je na autobusku stanicu. A ja sam se odvezao sam do kancelarije.

 

Nastavak na sledecoj strani…

PRIČA ZBOG KOJE ĆETE ZAPLAKATI, ali koja će vas naučiti šta zaista znači “dok nas smrt ne rastavi”

 

Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena postavljala večeru, uzeo sam je za ruku i rekao: “Moram ti nešto reći”.
Sela je i jela u tišini. Primetio sam bol u njenim očima. Odjednom nisam znao kako da otvorim usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim.
– Želim razvod – rekao sam smireno.
Nije izgledala iznervirano mojim rečima, nego me tiho upitala: “Zašto?”
Izbegavao sam njeno pitanje. To ju je razljutilo. Bacila je pribor za jelo i počela da viče na mene: “Ti nisi čovek!”
Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htela da sazna šta se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više voleo. Samo sam je žalio!
S dubokim osećajem krivice, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 odsto udela u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda pocepala na komadiće.

 

Žena koja je 10 godina svog života provela sa mnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao da povučem šta sam rekao jer sam voleo Ivanu. Počela je da plače preda mnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsedala nekoliko nedelja, činila se sada čvrščom i jasnijom.
Sledeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio da spavam.
Ujutro mi je dala svoje uslove za razvod: nije htela ništa od mene, ali je trebalo da odložimo razvod mesec dana. Zahtevala je da se u tih mesec dana oboje trudimo da živimo normalno koliko god je to moguće.
Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mesec dana i nije htela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo. Ali imala je još jedan zahtev – htela je da se prisetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega venčanja. Zahtevala je da je u tih mesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vrata.
Mislio sam da je totalno poludela, ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivim, pristao sam na njene čudne zahteve.

 

Nastavak na sledecoj strani…